Praznični tekst o dobrim ribama



U prethodnom tekstu pisao sam o tome kako mi je jedan neočekivani obrt pomogao da shvatim kako je svaki trenutak savršen ako ga deliš sa ljudima koji su ti dragi. S obzirom da se trenutno nalazimo u periodu slava, praznika i vremena koje ćemo provoditi u dobrom društvu, ovo je idealna prilika da se na toj misli zadržimo i vidimo kako ona dobija potpuno drugačije manifestacije u situacijama kada okupljanja nisu spontana, već planirana.

Napomena autora: Naslov ovog teksta nije clickbait.

Mogli bismo sada da napravimo jedan pošten uvod, da pričamo o tome kako je moja prethodna nedelja počela u potpunom prazničnom haosu, kako sam uspevao da budem na više mesta u isto vreme i da san svedem na najmanji mogući minimum. Umesto toga, premotaćemo film direktno na petak veče, i moj odlazak na rođendan u kućnoj varijanti. Rođendan na kome je daleko više pažnje posvećeno klopi i dovoljnom broju mesta za stolom, umesto piću i prostoru za đuskanje – jer to je sudbina onih koji preguraju trideset i neku.

I eto mene pred ogledalom, kako pažljivo nameštam kragnu ignorišući činjenicu da košulja kojoj ona pripada predstavlja kataloški primer lošeg peglanja. Frizura je ok koliko može da bude, podočnjake ne mogu da promenim, ali računam da će se kroz par sati sve to stopiti sa slavljeničkim ambijentom. Dok sam trepnuo okom taksi je stigao, par neobaveznih reči sa vozačem i eto me pred zgradom, a potom i za stolom u kući slavljenika.

Eh, to je već vredno priče.

Domaćin se potrudio, bez velikog taktiziranja, pa je odmah preskočio čorbe i supe i pred nas servirao raznolike specijalitete. Par ovala sa pečenjem škrto je napravilo mesta klasičnim salatama i varijacijama testenine, ali ono što mi je privuklo pažnju sa ponosom se baškarilo na mojoj polovini stola. Velika činija salate od morskih plodova pokraj podjednako privlačne salate od hobotnice, potvrdile su pravilo da statistička verovatnoća ume da ponekad bude na vašoj strani i približi vas onome što volite. Koristeći činjenicu da se znamo od detinjstva, a poučen iskustvom da se najbolje stvari najpre nađu u deficitu, zagrabio sam pozamašnu količinu i tek tada primetio tanko sečene listiće crvenkastog mesa.

„Šta ti je ovo?“, upitao sam ga.

„Dimljena pastrmka, obavezno probaj.“, odgovorio je on kratko i požurio da nekome otvori vrata.

Nisam oklevao. Međutim, to je privuklo pažnju dela stola koji je sa podjednakim žarom na svoj tanjir smeštao krte komade mesa sa ražnja. Među njima, posebno se isticao za mene potpuno nepoznat gost koji je uživao u zalogajima stoički podnoseći prekorne poglede svoje lepše polovine.

„Momčino ti samo ribu?“, ispali on pitanje u kome se jasno mogla osetiti žaoka. Odlučio sam da se pravim naivan.

„Pa da, meni je odlična.“, svesno sam se namestio na nišan. On se nasmeja grohotom.

„Znaš ti kako kažu…da riba valja, vuk bi skakao u vodu…“. Njegova pratilja ga lagano gurnu laktom, ali to nije zauzdalo šaljivdžiju. „Probaj ti ovo što ja jedem, pa ćeš videti šta je odlično.“

„Hoću, ako ti probaš ovo moje.“, uzvratih spremno i približih mu tanjir sa dimljenom pastrmkom pre nego što je uspeo da reaguje. Nije imao izbora, pa je stidljivo posegnuo za manjih parčetom i kao da je uhvaćen u nekakvom prestupu, brzo ga stavio u usta. Ćutnja i žvakanje.

„Pa ovo nije uopšte loše.“, konačno progovori i on, a ja se osmehnuh vraćajući tanjir za nijansu dalje od njega nego što je to prethodno  bio slučaj.

Ostalo je istorija, i to ona tokom koje je rođena anegdota za koju sam siguran da će se još dugo prepričavati. Otkrivši neočekivano dobar ukus, moj prethodni sagovornik nastavio je da koristi svaku moguću priliku da ukrade dodatno parče, postepeno zaboravljajući sve ono što je sa ponosom isticao početkom večeri.

„Probaj i hobotnicu“, doviknuh mu u jednom trenutku, između redova neobaveznog razgovora sa nekim od zvanica. Kao da je samo ovo čekao, on se protegnu kako bi dohvatio činiju, ali dok ju je opčinjeno držao u rukama nije uspeo da spreči obaranje čaše sa vinom koju je njegova pratilja neoprezno smestila blizu ruba stola. Šta reći, Marfi se pobrinuo da deo njenog sadržaja završi tamo gde ne treba, pa je nesuđeni provokator otrkio da je svaki plan prepun iznenadnih obrta.

Moja pogužvana košulja više definitivno nije privlačila pažnju, a uskoro smo se svi opustili i stvorili neke nove trenutke za pamćenje. Naravoučenije – nema provoda bez dobre ribe, a čak i ako spadate u one koji nisu njeni vrhunski poznavaoci, to se lako da promeniti. Sve što je potrebno, jeste da joj pružite šansu.

I naravno, budite spremni za iskustvo koje se dugo pamti!